У ВАЉЕВСКОЈ ПЕТНИЦИ, СЕЛУ У КОЈЕМ СЕ ИМА ШТА НАУЧИТИ Читање дубоких белега Ово лепо приградско село једно је од ретких у Србији у којима број житеља на сваком попису благо расте. Има истраживачку станицу и спортски центар, фабрику воде и језеро, четири археолошка локалитета. Има и чудотворне мошти непознатог светитеља, за које народ верује да припадају светом апостолу Луки. Памти ово село и учитеља који је предводио градњу штале од старих камених споменика, као и комунисте Синђелиће који су копали очи на иконама, па изумрли. Ваљда је научило да се чува таквих лудила
Пише: Бојана Николић
Фото: Бојана Николић и Архива НР
Црква, пећина, истраживачка станица, језеро, фабрика воде, спортски центар, базени... По много тога позната је Петница, пространо и благобрдовито приградско село југоисточно од Ваљева. Први до данас сачувани спомен овог села је из Петничког псалтира, 1488. Некада се звало Муратовац, по свом спахији. Данашњи назив доводи се у везу са пећином.
„Петница има брдски и равнији део. Кроз село протичу речице Бања, која извире у Петничкој пећини, и Поцибрава”, веле наши петнички водичи. „Једно је од ретких српских села чији се број становника у сваком новом попису благо увећава.”
У центру села, на брду до којег води Манастирска улица, налази се црква. Њено двориште дели ограду са Истраживачком станицом „Петница”, основаном 1982, изграђеном на црквеној земљи, јужно од храма. На месту где се данас налази главни амфитеатар станице некада је била основна школа, мада нема обележја или обавештења о томе. Истраживачка станица се најпре уселила у школско двориште.
Поред пута који води ка цркви налази се, још од 1990, Спортско-рекреативни центар „Петница”. Лети је то омиљено место Ваљеваца и посетилаца града. У складно уређеном зеленом сеоском окружењу, на скоро шест хектара, посетиоци могу да уживају у малом фудбалу, одбојци на песку, кошарци, стоном тенису, сунчању у природном хладу дрвећа, купању у олимпијском базену, као и у три мања. Овде тренирају један пливачки и два ватерполо клуба, организује се школа пливања. Од пре неколико година постоји и затворени базен, па се воденим спортовима може бавити у свим годишњим добима. Идући типичним сеоским путем, видимо са обе стране домаћинства, уредна дворишта, лепе куће, простране пашњаке, мало сеоско гробље. Наједанпут, пред нама се указује задивљујући призор, налик оном кад са неке узвисине угледамо море. То је Петничко језеро или Поцибрава, савршено уклопљено у околину. Чим гране сунце, нема дана без посетилаца. Некада је то стрпљиви риболовац који покушава да улови шарана, сома, скобаља, амура или неку другу од седамнаест врста риба, колико их овде има, некад туриста са камп приколицом, некад шетачи. Лети се овде бројни људи сунчају и купају. Направљено 1990, ово језеро је вештачко, површине око два хектара. У околини се настанило неколико врста птица селица и мочварица.
НА СЛОЈЕВИМА МНОГИХ КУЛТУРА
У Петници постоје четири археолошка локалитета: испред Мале пећине, у самој пећини, локалитет Златар и Петнички манастир.
Први, површине мање од хектара, иначе стара некропола, налази се на падинама брда Рогљевић, непосредно уз улаз у пећину. Падине се спуштају ка речици Бањи. Читамо: „Прво значајније истраживање је из 1969, а досад је обрађено око 280 квадратних метара. Издвојено је шест основних хоризоната становања, од ране винчанске културе, преко костолачке и босутске културе гвозденог доба, до позне антике. У свим периодима праисторије овде се налазило насеље, те су већином откривани трагови становања, остаци кућа и разбоја. Пронађено је више стотина хиљада археолошких налаза, од грнчарије, камена, метала, кости, као и седам гробова и пространа култна јама.” Петничка пећина је као природна реткост стављена под заштиту државе. Чине је Велика (Доња) и Мала (Горња) пећина. Према Јовану Цвијићу, постојао је канал који их је спајао. Укупна дужина читавог система Петничке пећине је 580 метара. Археолошки локалитет у самој пећини систематски је истражен 1995. и 1998. Налази се 40 метара од горњег улаза. Сматра се да је реч о сакралном месту. Нађени су остаци скелета новорођенчета и обредни трагови. Чим уђемо у Малу пећину, у пространој смо дворани са сводом високим преко 20 метара. Из ње се гранају бочни ходници, канали и просторије. Средишња просторија има ретку одлику: кроз два природна кружна отвора на своду, звана „пећинске очи” или вигледи, улази дневна светлост. Стога је названа Дворана с вигледима.
Читамо: „Установљено је како је Горњу пећину насељавао палеолитски човек, али и бројне животињске врсте. Овде су обављани религиозни ритуали у доба позне антике, крајем IV века. Поред других археолошких налаза који указују на жртвене обреде, откривена је ритуална посуда с натписом, јединствена на свету. Остали налази припадају римској провинцијалној и черњаховској култури. Велика пећина има улаз у облику неправилног троугла. У њеном најудаљенијем делу извире река Бања. Тако се зове јер јој се температура при изворишту никад не мења.”
НЕМИ ГРОБОВИ И УНИШТЕНА ОБЕЛЕЖЈА
Локалитет Петнички манастир чине остаци оне светиње из XV века у којој је 1488. „књигу писао ђак Никола” (Петнички псалтир). То је, рекосмо, и најстарији познати писани помен манастира и села. У цркви овдашњој данас се чува фототипско издање Петничког псалтира, а оригинал је у Музеју Митрополије загребачко-љубљанске Српске православне цркве у Загребу. Псалтир је писан српском редакцијом старословенског језика, са по двадесет три реда на страни. „Текст припада”, наводе стручњаци, „атонској редакцији словенског Псалтира, насталој у светогорским манастирима у XIV веку.” Локалитет је око данашње цркве. Манастирски комплекс био је ограђен зидом, чији су делови нађени испод данашње зграде конака и источно од олтарске апсиде храма. Године 1986. на више места унутар порте откривени су зидови, вероватно првобитног конака.
„Данашњи храм, по свој прилици, прекрива темеље мање средњовековне цркве која је била у средишту тадашњег комплекса”, сматрају археолози. Мештани околних села овде су сахрањивани, изгледа, од краја XVII до краја XIX века. Претпоставља се да је некропола приближно на један хектар око цркве. Неколико старих надгробних плоча сачувано је у порти, једна из XVII века је испред конака, док је споменик из XVI столећа узидан у темељ. Већину осталих надгробних споменика уништили су сами мештани Петнице 1934, предвођени сеоским учитељем, поплочавши тако локални пут и изградивши шталу у данашњем дворишту Истраживачке станице. У црквеној порти налази се камена бифора са одлично очуваним двоструким моравским преплетом. У јужни зид храма узидан је део лучног надвратника неке старе грађевине, на коме је натпис: „ова врата от манарста”. Садашња црква подигнута је 1864. на темељу старе и посвећена Успењу Пресвете Богородице. Стари храм много пута је пљачкан и разаран; последњи пут за време Кочине крајине (1788). Данашња црква рађена је у византијском стилу. Важи за велику светињу, јер се у њој чува десна шака без палца непознатог светитеља, верује се Светог апостола Луке. Те мошти стоје у малом реликвијару који се отвара на велике празнике. На Лучиндан или дан пред празник мошти мироточе, а цео храм бива испуњен миомирисом. Народ је имао обичај да преноћи у ливади испред цркве пред Велику Госпојину, кад се одржава сабор. Веровао је да ће се тако излечити од сваке бољке. И владику Јована Велимировића (1912–1989), синовца светог Николаја Лелићког, мајка је болесног доводила овде кад је био дете. Излечио се и заувек остао захвалан овој светињи, често је посећујући. Мошти је у Петницу донео 1820. свештеник Алимпије Самоуковић, кога у својим Путешествијама по Сербији помиње „отац српског театра” Јоаким Вујић. Припадале су свештениковој породици од давнина и наслеђиване су. Породица је старином из села Петњице у Дробњацима, из братства Караџића, баш као и породица великог Вука Стефановића Караџића. Две године пре доношења моштију, 1818, отац Алимпије је на рушевинама подигао цркву од камена. И након смрти остао је уз свој храм: гроб му је поред цркве.
ЉУДИ ДАЛЕКОВИДИ И КРАТКОВИДИ
Некадашњи манастир имао је велику имовину, више од 1.500 хектара шумског и обрадивог земљишта. На манастирску земљу су се насељавале читаве породице. Двадесетих година XX века аграрном реформом цркви је одузето преко 850 хектара. У Петници се чува оригинални документ аустроугарског пописа црквене имовине из 1916, у коме стоји да се радило о 860 хектара. Време комунистичке владавине за петнички храм било је страдалничко. Међу Петничанима остало је живо сећање на то како су комшије цркве, чланови породице локалних комуниста Синђелића, пуцале на иконе и боле им очи. Оштећене иконе намерно нису обновљене у потпуности. На њима се и данас, као сведочанство и опомена, виде трагови насиља. Породица Синђелић из Петнице је изумрла.
Најстарији помен световног школства у овом крају а ван Ваљева забележен је у Петници 1790. Наводи се да је тада неколико година при храму радио је приватни учитељ. У манастирским конацима младе су 1816/17. учили монаси. Основна школа, подигнута на црквеном имању недалеко од цркве, званично је почела да ради 1818. Похађала су је деца из Петнице и других села. Први учитељ био је Алимпије Самоуковић, истовремено и свештеник петничке цркве. На послу учитеља 1832. заменио га је Михаило Ковачевић, отац и учитељ историчара и академика Љубе Ковачевића. Петнички ученик је и антрополог Љубомир Павловић, а његова ћерка Ружица петничка учитељица. Школа је у почетку имала три разреда, касније четири. Престајала је да ради због честих ратовања против Турака, Балканских и Првог светског рата. У октобру 1941. зграду су запалили Немци.
Памте се овде значајни учитељи. Један од њих је Милан Хаџић, из свештеничке породице Самоуковић, важне за овај крај. Хаџић је изградио нову школску зграду 1898, тада једну од најмодернијих. При школи је основао књижницу, са око 800 књига, и читаоницу. Многи његови ђаци наставили су школовање и постали професори, правници, инжењери, лекари... Настојао је да се у школу уписују и женска деца. Већ у првим годинама његове службе, крајем XIX века, наставу почињу да похађају и девојчице. Овај далековиди човек преминуо је на Крфу 1916.
***
Фабрика воде
У Петници постоји фабрика воде. Изотопском анализом утврђено је да је вода овде старија од 11.000 година. До воде се долази кроз бушотину дубоку 350 метара, 110 метара кроз глину, а остатак је камен (240 м).
***
Трагови праисторије
Локалитет Златар налази се на левој обали истоименог потока, уздигнут око шест метара. На том терену, благо нагнутом ка југу и потоку, данас је већином обрадива земља. Археолошка рекогносцирања рађена су 1987. и 1998, кад су на ораници регистровани налази праисторијске и римске грнчарије. Закључено је да се овде налазило мање насеље из праисторије и периода Римског царства.
***
Пчеле и лоза
У пролеће 2017. крчена је њива северно од храма, за коју се није знало да је гробље. Касније, после киша појавили су се скелет женске особе и дечији скелети. Пренели су их у храм. Сутра ујутру, на Марковдан, 8. маја, прозори храма били су окићени ројевима пчела. Отац Драган Јаковљевић, старешина храма, опојао је кости и прелио их вином. Заједно су положене у земљу уз јужни зид цркве, на почетку апсиде. На том месту израсла је лоза.
***
У књигама
Анропогеограф Љубомир Павловић, ученик петничке основне школе, у студији „Колубара и Подгорина” (1907) детаљно пише о Петници. Након тачно деведесет година проф. др Михаило Шћепановић објављује „Именослов ваљевске Петнице”, прву монографију у којој је дата потпуна ономастичка слика једног српског села.
Црква, пећина, истраживачка станица, језеро, фабрика воде, спортски центар, базени... По много тога позната је Петница, пространо и благобрдовито приградско село југоисточно од Ваљева. Први до данас сачувани спомен овог села је из Петничког псалтира, 1488. Некада се звало Муратовац, по свом спахији. Данашњи назив доводи се у везу са пећином. 
Идући типичним сеоским путем, видимо са обе стране домаћинства, уредна дворишта, лепе куће, простране пашњаке, мало сеоско гробље. Наједанпут, пред нама се указује задивљујући призор, налик оном кад са неке узвисине угледамо море. То је Петничко језеро или Поцибрава, савршено уклопљено у околину. Чим гране сунце, нема дана без посетилаца. Некада је то стрпљиви риболовац који покушава да улови шарана, сома, скобаља, амура или неку другу од седамнаест врста риба, колико их овде има, некад туриста са камп приколицом, некад шетачи. Лети се овде бројни људи сунчају и купају. Направљено 1990, ово језеро је вештачко, површине око два хектара. У околини се настанило неколико врста птица селица и мочварица.
У Петници постоје четири археолошка локалитета: испред Мале пећине, у самој пећини, локалитет Златар и Петнички манастир.
Петничка пећина је као природна реткост стављена под заштиту државе. Чине је Велика (Доња) и Мала (Горња) пећина. Према Јовану Цвијићу, постојао је канал који их је спајао. Укупна дужина читавог система Петничке пећине је 580 метара. Археолошки локалитет у самој пећини систематски је истражен 1995. и 1998. Налази се 40 метара од горњег улаза. Сматра се да је реч о сакралном месту. Нађени су остаци скелета новорођенчета и обредни трагови. Чим уђемо у Малу пећину, у пространој смо дворани са сводом високим преко 20 метара. Из ње се гранају бочни ходници, канали и просторије. Средишња просторија има ретку одлику: кроз два природна кружна отвора на своду, звана „пећинске очи” или вигледи, улази дневна светлост. Стога је названа Дворана с вигледима. 
Локалитет Петнички манастир чине остаци оне светиње из XV века у којој је 1488. „књигу писао ђак Никола” (Петнички псалтир). То је, рекосмо, и најстарији познати писани помен манастира и села. У цркви овдашњој данас се чува фототипско издање Петничког псалтира, а оригинал је у Музеју Митрополије загребачко-љубљанске Српске православне цркве у Загребу. Псалтир је писан српском редакцијом старословенског језика, са по двадесет три реда на страни. „Текст припада”, наводе стручњаци, „атонској редакцији словенског Псалтира, насталој у светогорским манастирима у XIV веку.” Локалитет је око данашње цркве. Манастирски комплекс био је ограђен зидом, чији су делови нађени испод данашње зграде конака и источно од олтарске апсиде храма. Године 1986. на више места унутар порте откривени су зидови, вероватно првобитног конака. 
Неколико старих надгробних плоча сачувано је у порти, једна из XVII века је испред конака, док је споменик из XVI столећа узидан у темељ. Већину осталих надгробних споменика уништили су сами мештани Петнице 1934, предвођени сеоским учитељем, поплочавши тако локални пут и изградивши шталу у данашњем дворишту Истраживачке станице. У црквеној порти налази се камена бифора са одлично очуваним двоструким моравским преплетом. У јужни зид храма узидан је део лучног надвратника неке старе грађевине, на коме је натпис: „ова врата от манарста”.
Садашња црква подигнута је 1864. на темељу старе и посвећена Успењу Пресвете Богородице. Стари храм много пута је пљачкан и разаран; последњи пут за време Кочине крајине (1788). Данашња црква рађена је у византијском стилу. Важи за велику светињу, јер се у њој чува десна шака без палца непознатог светитеља, верује се Светог апостола Луке. Те мошти стоје у малом реликвијару који се отвара на велике празнике. На Лучиндан или дан пред празник мошти мироточе, а цео храм бива испуњен миомирисом. Народ је имао обичај да преноћи у ливади испред цркве пред Велику Госпојину, кад се одржава сабор. Веровао је да ће се тако излечити од сваке бољке. И владику Јована Велимировића (1912–1989), синовца светог Николаја Лелићког, мајка је болесног доводила овде кад је био дете. Излечио се и заувек остао захвалан овој светињи, често је посећујући. Мошти је у Петницу донео 1820. свештеник Алимпије Самоуковић, кога у својим Путешествијама по Сербији помиње „отац српског театра” Јоаким Вујић. Припадале су свештениковој породици од давнина и наслеђиване су. Породица је старином из села Петњице у Дробњацима, из братства Караџића, баш као и породица великог Вука Стефановића Караџића. Две године пре доношења моштију, 1818, отац Алимпије је на рушевинама подигао цркву од камена. И након смрти остао је уз свој храм: гроб му је поред цркве.
Некадашњи манастир имао је велику имовину, више од 1.500 хектара шумског и обрадивог земљишта. На манастирску земљу су се насељавале читаве породице. Двадесетих година XX века аграрном реформом цркви је одузето преко 850 хектара. У Петници се чува оригинални документ аустроугарског пописа црквене имовине из 1916, у коме стоји да се радило о 860 хектара. Време комунистичке владавине за петнички храм било је страдалничко. Међу Петничанима остало је живо сећање на то како су комшије цркве, чланови породице локалних комуниста Синђелића, пуцале на иконе и боле им очи. Оштећене иконе намерно нису обновљене у потпуности. На њима се и данас, као сведочанство и опомена, виде трагови насиља. Породица Синђелић из Петнице је изумрла.
села. Први учитељ био је Алимпије Самоуковић, истовремено и свештеник петничке цркве. На послу учитеља 1832. заменио га је Михаило Ковачевић, отац и учитељ историчара и академика Љубе Ковачевића. Петнички ученик је и антрополог Љубомир Павловић, а његова ћерка Ружица петничка учитељица. Школа је у почетку имала три разреда, касније четири. Престајала је да ради због честих ратовања против Турака, Балканских и Првог светског рата. У октобру 1941. зграду су запалили Немци. 
